8 godina velikog rada iza nas. Ali to je samo početak.

I kao što je rekao Steve Jobs: „Ljudi koji su dovoljno ludi da misle da mogu da promene svet su oni koji to i urade.“

 Centar E8 u okviru kampanje “Budi muško”, na Dan zaljubljenih lansira novi zanimljivi sajt za mlade

www.pazisex.net

 BUDI MUŠKO… MENJAJ PRAVILA!

BUDI MUŠKO… PAZI SE(X)!

pazisex.net je web sajt koji su osmislili članovi BUDI MUŠKO KLUBOVA. Ovi klubovi, u brojnim srednjim školama, postoje od 2009. godine, a mladići koji se u njima okupljaju, veruju da pravi muškarci nisu nasilnici, da vode zdrav život, poštuju devojke i naravno: znaju sve što je potrebno znati o seksu i seksualno odgovornom ponašanju.

Sajt smo zamislili kao on line svesku, koja nam služi da obnovimo svoja znanja. Kao dobri drugovi, svesku delimo i sa svim vršnjacima i vršnjakinjama, koje muče pitanja i nedoumice vezane za seksualnost, polno sazrevanje, zaljubljivanje, reproduktivno zdravlje, vrste kontracepcije i zaštite od polno prenosivnih infekcija.

“BUDI MUŠKO” kampanja deo je inicijative “Mladići kao saveznici u sprečavanju nasilja na Severozapadnom Balkanu”. Ovaj projekat se realizuje u 8 gradova regiona. Sprovodi se u saradnji sa Smart Kolektivnom iz Beograda uz podršku CARE za Severnozapadni Balkan i Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Norveške.

Imali smo zadovoljstvo da razgovaramo sa Gary Barkerom i uradimo intervju tokom konferencije MAN2012: New Balkan Boy u Beogradu.

Zdravo Gary, bogato radno iskustvo iza Vas. Možete li nam reći kako je sve uopšte počelo?

Pa, moj otac je bio socijalni radnik. A taj posao se u velikoj meri smatrao uvek ženskom profesijom. Nikada nisam dovodio u pitanje to da je socijalni rad i muški posao. Odrastao sam u Teksasu, gde postoji puno stereotipa u društvu vezanih za pištolje, kola i jake momke. Kao detetu, nasilje je bilo deo života kako u školi tako i u komšiluku. Bio sam svedok incidenta u kome je mladić ubijen ispred mene u školskom restoranu. Škola je jako loše odreagovala: jedva smo i razgovarali o tome. Devojke su plakale. Dečaci imali dve vrste reakcije ili su ćutali i nisu ništa rekli ili su imali rekaciju „Vauu jesi li video to!“. Bez ikakve diskusija kako smo se mi osećali. Samo smo se vratili na časove. Nije bilo ni malo prostora da izrazimo naša osećanja o toj tragediji. I sećam se da sam razmišljao „Čekaj malo, nešto nije u redu ovde. Kako to da mi nemamo nikakav  prostor za razgovor o tome?“

Na početku karijere radio sam u oblasti adolescentskog reproduktivnog zdravlja, što se opet gledalo najviše kao ženski posao. Bilo je puno priča kako su muškarci strašni i kako je grozno kad povrede žene. Tada sam počeo da razmišljam: „Pa čekajte i ja sam muškarac!” I razmišljao sam da sigurno ima i drugih koji misle da mi možemo da uradimo nešto da bi transformisli način razmišljanja o tome sta znači biti pravi muškarac. I to je bio početak mog traganja.

Kada sam prvi put gledala „Bowling for Columbine“ bilo mi je teško da shvatim koliko su oni liberalni po pitanju oružja i da, u osnovi, na pištolj ne gledaju kao deo nasilja. Kada Michael Moore napravi poređenje sa Kanadom i Evropom shvatite da tamo postoji drugačija statistika o nasilju. Da li je to problem društva i to kako oni tretiraju muškarce?

Da! Momci imaju oružje. Zar ne? Mnogi dečaci su tokom odrastanja naučeni da misle „Ovo je deo paketa koji se postaje pravi muškarac“. Moraš da naučis da vozis, da naučiš da koristiš oružje. To vam je kao neki model mentaliteta divljeg Zapada. A, sa druge strane, ni ne pravimo dovoljno prostora da se razgovara sa mladićima u npr. školama. Svako društvo ima svoj način kako tretira mladiće. Nekad je to pravi način, nekad nije. A ponekad, mi sami pronađemo nove načine da izađemo na kraj sa predrasudama i stereotipima u društvu.

Kako izgleda rad sa mladićima? Koliko je uopšte potrebno vremena u praksi da bi se napravile promene u njihovom ponašanju?

To nije recept sa 4 tablete, 2 inekcije i jednom vakcinom nakon čega će sve biti u redu. Ova priča je mnogo kompleksnija. To ne može biti jedna kampanja u školi, jedan plakat na zidu. To mora biti nešto konkretnije i u kontinuitetu. Mislim, ako u kontinuitetu uradimo treninge, ako stavimo ovu priču u školske programe sa dobro obučenim nastavnicima i ako imamo omladinske grupe u školi onda možemo videti promene. Shvatili smo da ako se iskombinuje ciklus radionica koje traju 3-4 meseca sa nekim aktivnostima na nivou zajednice, ako ljudi pričaju o tome u školi, na radnom mestu, govore o tome u zdravstvenom sektoru možete videti promene u društvu. Ako se govori  samo jednom ili stavi jedan poster ljudi će nastaviti da rade kako se njima sviđa.

Ako mladići nauče nešto novo, a zatim odu kući i njihova majka i otac kažu „Besmisleno je to što učite u školi“ a drugari kažu „U školi pričaju gluposti“ onda ne možemo da imamo napredak. Mora da se postigne kritična masa, dovoljno ljudi koji kažu da je vreme da se stvari promene! Muškarci mogu da se brinu o deci, o partnerima da ne tretiraju žene kao seksualne objekte itd.

I, takođe sve to mora da bude kul! Pronašli smo podatake da su žene srećnije i imaju bogatiji seksualni život ako njihovi partneri učestvuju u kućnim poslovima i brizi oko dece. Tako da muškarci to treba da vide kao „Čekaj malo! Stvari su mnogo bolje i za mene ako radim te stvari.’ I to je onda kul za njih.“

Kako napraviti skok od priča o individualnim promenama u priču o javnoj politici?

Sigurne kuće, posteri, svakodnevna priča o tome je samo deo. Postoji nekoliko primera u Brazilu, gde radimo sa dečacima i devojčicama edukacije o nasilju u porodici kao deo školskog programa, a pored toga postoji obučena, specijalizovana policija i socijalni radnici koji primaju žene koje su žrtve nasilja i primaju dečake i muškarce koji su bili žrtve seksualnog nasilja. Dakle, svi zajedno kroz obrazovanje, kulturu, zdravstvo, medijske kampanje i uz podršku vlade možemo napraviti paket za dobru javnu politiku. Ili možemo da uvidimo da je sve to dobra šansa za lobiranje za kvalitetnu javnu politiku. Deca takođe treba da budu deo programa prevencije, a ne samo žene. Dalje, važna je ekonomska podrška za najsiromašnije porodice. Kada postoji siromaštvo tada se porodični problemi pojačavaju.

I najveći jaz koji je poprilično uobičajan za mnoge zemlje jeste taj da postoje sjajne mere i političke odluke, ali na papiru. U Brazilu na papiru program rodne ravnopravnosti izgleda kao da je Švedska ali između papira i implementacije postoji ogroman jaz.

U našem društvu postoji problem da objasnimo šta to znači raditi sa dečacima na temu rodne ravnopravnosti. Ženske organizacije često ne shvataju koliko je važno raditi sa mladićima na ovim pitanjima. Prosto ako radite u oblasti rodne ravnopravnosti, neophodno je da imate ženu u timu jer, za naše društvo, to predstavlja jednakost. Kao ekspert, da li možete da nam kažete šta je najvažniji doprinos u radu sa dečacima na temu rodne ravnopravnosti?

Kao prvo, jedan od rizika koji postoje u ovakvom radu je da ne bi trebalo razdvajati rad sa muškarcima od rada sa ženama. Ono što pokušavam da kažem je da postoje momenti kada je potrebno da radimo sa mladićima, damo im prostora da se više zainteresuju, da podele ideje. Rizično je ako stvari postavimo ovako: postoje nevladine organizacije koje rade sa ženama i druge koje rade sa muškarcima. Tu postoji rizik da će se te nevladine organizacije međusobno takmičiti. Tako da je jedan od najbitnijih činilaca za mene da bi rad sa muškarcima trebalo da ide rame uz rame sa radom na pravima žena. Ne postoji previše buke od strane žena, buku je potrebno praviti sa ženama i muškarcima zajedno. Tako da je najveći doprinos koji vidim taj da ova generacija mladih muškaraca postane deo jednog pokreta koje kaže ˝Nisu u pitanju ni žene ni muškarci, hajde da pokušamo da nađemo način kako da to uradimo zajedno˝. Kada bismo bili organizacija za prava žena gde ne postoji mesto za muškarce, to bi bilo staromodno. Mi više ne delimo svet na takav način. Mi smo u radnom okruženju zajedno, u parlamentu, porodičnim odnosima, seksualnim odnosima, nema smisla razdvajati rad sa muškarcima na jednu i rad sa ženama na drugu stranu.

Kakva je povezanost između mladih ljudi u SAD, Brazilu i Srbiji? Šta su univerzalne stvari koje ih povezuju? 

Da, postoji nekoliko stvari. Prvo, ako ne radite, nemate stabilne prihode. Jedan zajednički činilac za sve različite kulture i nacije mogu da budu muškarci koji osećaju ekonomski stres i koji su izuzetno ranjivi i osećaju se izgubljeno. Ako ne doprinosim, ko sam ja?

Međunarodno istraživanje „Muškarci i rodna ravnopravnost“  (IMAGES) predstavlja pouzdan upitnik po domaćinstvima na temu stavova muškaraca i praksi – zajedno sa mišljenjima žena i izveštajima prakse muškaraca– teme koje se odnose na rodnu ravnopravnost. Od 2009. do 2010. upitnici po domaćinstvima rađeni su sa više od 8000 muškaraca i 3500 žena starosti od 18 do 59 godina, u Brazilu, Hrvatskoj, Indiji, Meksiku i Ruandi itd. Teme su sadržale zdravstvena pitanja, roditeljstvo, dinamiku u odnosima, seksualna ponašanja i upotrebu nasilja. Ako pogledamo IMAGES, postoji li mogućnost stvaranja paralele između mladića npr iz Indije, Hrvatske i Meksika?

Sve ove države se međusobno razlikuju. U nekim državama muškarci više prihvataju rodnu ravnopravnost. Postoje države gde je viši ili manji stepen učestvovanja u radu po kuću, brizi o deci. Zatim države gde je procentualno nizak stepen upotrebe kondoma kao i testiranja na HIV. Neke stvari su zajedničke kao što je na primer nasilje nad ženama. Ta tema se, po mom mišljenju, čine kao univerzalne za sve njih.

Šta je Vaša inspiracija da gledate napred, da pokrećete i menjate ljude oko sebe?

Mladi muškarci sa kojima smo počeli da radimo pre 10 godina i promene koje su napravili. Oni su dobri roditelji, seksualni partneri i sada su odrasli muškarci. I kada nađete grupu ljudi koja veruje u promene, onda zajedno počnete da verujete da možete da učinite svet boljim. To je najbitnije!

Intervju pripremila Marina Ugrinić

Mladići u više gradova Srbije kao izvor nasilja navode postojanje klanova, kako muških tako i ženskih. Klanovi  su grupe koje broje svega par članova, najčešće istopolne, sastavljene od najpopularnijih učenika određenog razreda. Oni vrše nasilje nad vršnjacima, koje  je najčešće verbalno u ženskim, a fizičko u muškim klanovima. Prema izjavama mladića – nasilje je način da se problemi reše.

Rezultati istraživanja pokazuju visok procenat stepen nasilnog ponašanja među mladićima u proteklih godinu dana.

39% mladića izjavilo je da je u proteklih godinu dana primenilo neki oblik fizičkog nasilja nad drugim mladićima, dok 39% mladića izjavljuje da su u proteklih godinu dana pretili ili ponožavali drugog mladića.

19% mladića izjavljuje da je u proteklih godinu dana učestvovalo u nasilnom činu kao deo grupe mladića ili bande.

Takođe, zapažen je i relativno visok nivo učestalosti verbalnog i fizičkog nasilja prema homoseksualcima ili nekome za koga ispitanici smatraju da je previše feminiziran. Zapaženi su veoma negativni stavovi ispitanika prema osobama homoseksualne orijentacije.

38% ispitanika izjavilo je da je nasilje prema homoseksualcima uvek opravdano, dok 58% ispitanika izjavilo da nikada ne bi imali druga koji je homoseksualac.

Rezultati istraživanja pokazali su i visok stepen nasilja prema osobama ženskog pola u protekla 3 meseca. 6% ispitanika izjavilo su u poslednja 3 meseca uzvršili neki oblik fizičkog nasilja prema osobi suprotnog pola, dok je 14% ispitanika izjavilo da su u protekla 3 meseca vredjali ili ponižavali neku osobu suprotnog pola.

6% ispitanika izjavljuje da su u proteklih 6 meseci vršili pritisak na osobu suprotnog pola da ima seksualne odnose sa njima, kada ona to nije želela. Analizom stavova ispitanika prema rodno zasnovanom nasilju, dobijeni su podaci koji pokazuju da 28% ispitanika smatra da je fizičko nasilje prema ženi opravdano, ukoliko žena prevari muškarca.

18% ispitanika smatra da postoje situacije kada žena zaslužuje da bude ošamarena. 17% ispitanika smatra da je neprilično ponašanje žena glavni razlog seksualnog uznemiravanja.

Rezultati istraživanja pokazuju da najveća povezanost postoji između doživljenog nasilja i nasilnih ponašanja. Ispitanici koji su u proteklih 12 meseci doživeli neki oblik nasilja, skloniji su da neki oblik nasilja i izvrše.

Analiza stavova prema rodnoh ravnopravnosti pokazala je da ispitanici u određenim segmentima privatnog i javnog života uloge muškaraca i žena smatraju veoma različitim. Stav da je „ženi mesto kod kuće“ je široko rasprostranjen među ispitivanim mladićima. Za ženu nije fakultet, posao i te stvari, to onda nije žena. Treba da bude kod kuće. – navode mladići.

-          42% ispitanika smatra da treba razlikovati muške i ženske poslove u domaćinstvu

-          17% ispitanika smatra da muškarci imaju više prava da dobiju posao od žena, a 15% ispitanika smatra da osobe ženskog pola dobijaju posao zahvaljujući fizičkom izgledu ili spletkama

-          27% ispitanika smatra da je za dobrobit porodice najoptimalnije da muškarac radi, da žena ostaje kod kuće i odgaja decu

-          36% ispitanika smatra da je muškarac taj koji odlučuje u svojoj kući

-          33% ispitanika smatra da je kupanje i hranjenje dece obaveza majke

-          23% ispitanika smatra da je muškarac taj koji odlučuje o tome kada i kako imati seksualne odnose

Rezultati ovog istraživanja pokazuju rasprostranjenu upotrebu psihoaktivnih supstanci među mladićima, naročito alkohola. 65% mladića izjavljuje da alkohol redovno konzumira, dok je za upotrebu cigareta (17%) i droga (6%), taj procenat nešto manji. Ono što je najviše zabrinjavajuće, jeste činjenica da veliki broj ispitanika navodi da alkohol konzumira kako bi se oslobodili stresa i rešili probleme.

Uzevši u obzir da ispitanici i nasilje navode kao rešenje problema, čini se kao da kod mladih ljudi postoji potreba za  strategijama rešavanja problema koje nisu destruktivne i autodestruktivne.

Istraživanje je urađeno u okviru projekta “Mladići kao saveznici u sprečavanju nasilja i sukoba na zapadnom Balkanu“ koji sprovodi Centar E8 i CARE International NW Balkans, a finansira Ministarstvo inostranih poslova Norveške, već četiri godine u Srbiji. Projekat se bavi prevencijom rodno zasnovanog nasilja među mladićima i rodnim normama u smislu promocije rodne ravnopravnosti. Takodje, i obraćanja pažnje na rizično ponašanje vezano za zdravlje i nasilje sa kojim se suočavaju muškarci, zahteva uključivanje dečaka i mladića (muškaraca širom društva) u preispitivanje stavova, uverenja i ponašanja koje utiče na izbore koje vrše dečaci i muškarci (kao i devojčice i žene).

Celo istaživanje možete preuzeti na M Istrazivanje 2011.

Dvadeset i sedam poznatih ličnosti je potpisalo Deklaraciju pravih muškaraca.

Na ovom linku možete pogledati film http://youtu.be/Mpz83KX3Mak

Konferenciju je svojim obraćanjem prisutnima otvorio naš poznati glumac Branislav Lečić, koji je pritom i potpisnik naše Deklaracije pravih muškaraca protiv nasilja nad ženama. Posle uvodnih govora Vojislava Arsića (Centar E8), John Crownover-a (CARE), Vesne Vidojević (Ministarstvo omladine i sporta) i Tinde Kovač Cerović (Ministarstvo prosvete i sporta) usledio je koktel. Drugi dan konferencije je svojim predavanjem otvorio Gary Barker (USA, Promundo) jedan je od najvećih svetskih stručnjaka koji se bave maskulinitetom i rodno zasnovanim nasiljem. Tom prilikom je izjavio: „Mladići koju su videli da očevi tuku njihove majke pokazuju veću količinu agresivnosti, skloni su delikvenciji i rizičnim oblicima ponašanja. Oni usvajaju taj model ponašanja, a nemaju prostora gde mogu pričati o tome. E to je problem! Zato treba raditi mladićima i zato je meni ovaj posao bitan. Ne odbacujte ih ali se uvek i zapitajte zašto uvek samo pitati što se mladići tuku i prave problem, a zaboravljate one koji nasilje ne uzimaju kao model za rešavanje problema, a značajan su resurs za naše društvo.“

Drugog dana konferencije su takođe govorili Michael McKenna (Severna Irska, Youth Action), John Hughson (UK, Internacionalni Fudbalski Institut), Vojislav Arsić (SRB, Centar E8), John Crownover (USA, CARE), Branislava Arsenov (SRB, Centar E8), Marina Blagojević (SRB, Institut za kriminološka i socijalna istraživanja), Matija Sinković, (CRO, Filozofski fakultet u Zagrebu) Nataša Bijelić (CRO, CESI), Natko Gereš (CRO, Status M), Srđan Dušanić (BIH, Perpetuum Mobile, Filozofski fakultet Banja Luka).

GARY BARKER jedan je od najvećih svetskih stručnjaka koji se bave maskulinitetom i rodno zasnovanim nasiljem i veliko nam je zadovoljsto da vam ga predstavimo na MAN2012 konferenciji. Pored njega, na konferenciji će govoriti mnogi stručnjaci/kinje koji se bave mladićima, rodnom ravnopravnošću i borbom protiv nasilja.

Centar E8 i CARE International NW Balkans već četiri godine uspešno realizuju projekat koji se tiče prevencije rodno zasnovanog nasilja među mladićima. Ovaj projekat ima za cilj da radi sa muškarcima na dekonstruisanju izazova sa kojima se suočavaju, posebno onim vezanim za društvene i kulturne norme muškosti. Bavljenje rodnim normama u smislu promocije rodne ravnopravnosti i obraćanja pažnje na rizično ponašanje vezano za zdravlje i nasilje sa kojim se suočavaju muškarci, zahteva uključivanje dečaka i mladića (muškaraca širom društva) u preispitivanje stavova, uverenja i ponašanja koje utiče na izbore koje vrše dečaci i muškarci (kao i devojčice i žene).

Svoje prisustvo možete najaviti popunjavanjem ove online prijave najkasnije do 27. januara 2012. godine. Prijavu možete naći na linku:   https://docs.google.com/a/e8.org.rs/spreadsheet/viewform?formkey=dHo4Y25WVjFVME15c2VTYnRXWG0xVHc6MQ. U prilogu možete pogledati infobook koji sadrži detaljnu agendu, kratke biografije predavača/ica, kao i druge informacije o konferenciji.

MAN2012 – Infobook

I na kraju. Svima nama treba ljubav.

Ovako je Centar E8, kroz svoj novogodišnji kalendar, svim svojim partnerima poželeo srećnu 2012-tu.